Zašto bi trebalo da se bojimo Boga?

Naš apostol Pavle kaže da treba da "usavršavamo svetost u strahu Božjem". (2. Korinćanima 7:1) Hrišćani ne moraju da strahuju da će nam Bog oduzeti spasenje ako ne usavršavamo svetost u svojim životima, jer smo spašeni i zauvek sigurni (Rim. 8:35-39). Ali Pavle ipak kaže: "sa strahom i drhtanjem razrađujte svoje spasenje" (Filipljanima 2:12) jer nikada ne smemo zaboraviti veličanstvo Boga koji nam je to spasenje dao.

Kada se Bog pojavio na planini Sinaj, "tako da je sav narod koji se nalazio u taboru zadrhtao" (Izlazak 19:16). 

Bog ovde nije bio ljut na svoj narod, pa njihov strah nije bio izazvan Njegovim gnevom. Grmljavina, munje i ostale Božje manifestacije su bile te koje su im uterale takav strah u kosti. 

Bog nije ljut ni na nas, ali treba da budemo isto toliko svesni Njegove siline, na osnovu onoga što znamo o Njemu iz Reči, iako ne možemo da vidimo ili čujemo fizičke dokaze Njegovog veličanstva.

Možemo to uporediti sa tim kako svaki put kad se anđeo javi ljudima u Bibliji, prve reči koje izgovori su obično "ne boj se" (Matej 28:4,5; Luka 1:12,13; itd.). 

To je zato što su anđeli toliko neverovatni po izgledu da se ljudi prirodno skupe pred njima od straha. Ako se skupe pred anđelima, a anđeli su samo stvorenja Svemogućeg Boga, koliko bismo se tek plašili samog Stvoritelja kada bismo mogli da ga vidimo.

Mi se ne plašimo šta bi Bog mogao da nam uradi ako loše razrađujemo svoje spasenje, već strahujemo da ga ne razočaramo ili da ne obrukamo Njegovo ime svojim ponašanjem.

Možemo to uporediti i sa mužem koji ima dobru ženu i plaši se da je ne povredi - ne zato što se plaši da će ga ona ostaviti, jer se ona zavetovala da to nikada neće učiniti, već se plaši da ne zloupotrebi njenu dobrotu tako što će joj naneti bol. Slično tome, Bog nas nikada ne bi ostavio, ali mi ne želimo da zloupotrebimo Njegovu milost tako što ćemo ožalostiti samog Duha koji nas je zapečatio (Efežanima 4:30).