Opominjanje vernika

Jedna od glavnih stvari koju mi vernici treba da naučimo jeste sposobnost da opominjemo jedni druge. 

To je delikatna stvar - s jedne strane vernik koji ispravlja treba dovoljno brinuti da ispravi u duhu krotkosti, a vernik koji je u pristupu treba biti dovoljno ponizan sasluša brata ili sestru koji ga ispravlja.

Razumevanje biblijskog opominjanja

Kada razmotrimo upotrebu reči “opomenuti”, vidimo da se naizmenično prevodi kao “upozoriti" - pojavljuje se osam puta u KJV pismu, četiri puta kao “upozoriti" i četiri puta kao „opomenuti". 

Opomenuti znači podsticati ili pozvati nekoga da nešto učini, naročito kao dužnost ili obavezu. To znači upozoriti nekoga na buduće posledice dok još ima vremena da se promeni smer. 

Ono što biblijsko opominjanje čini drugačijim od kritike ovoga sveta jeste to što je uvek

izrečeno u poniznom duhu.

Šta stoji iza upozorenja?

Razmotrite Pavlove reči starešinama u Efesu u Delima 20. 

Upozoravao ih je “noću i danju sa suzama” na okrutne vukove koji će doći nakon njegovog odlaska. 

Pavlova upozorenja nisu izrečena sa ljutom osudom, već sa brigom, poput oca koji žali nad mogućom štetom po svoju decu.

Slično tome, pišući Korinćanima, Pavle je rekao: “Ovo ne pišem da vas posramim, nego da vas kao svoje ljubljene sinove opomenem.” 1. Korinćanima 4:14

Obraćajući se Solunjanima o neposlušnom bratu, Pavle ih je uputio: “ali ga ne smatrajte kao neprijatelja, nego ga opominjite kao brata.” 2. Solunjanima 3:15

Suština je sledeća: biblijsko opominjanje proističe iz ljubavi, ne iz nadmoćnosti. Dolazi sa poniznošću, uz prepoznavanje da smo svi zajedno udovi istog tela, svi se borimo sa telom, na ovaj ili onaj način.

Dva izvora opominjanja

Opominjanje dolazi do nas iz dva izvora. 

Prvo, kroz samo Pismo. U 1. Korinćanima 10, Pavle prepričava neuspehe Izraela u pustinji - njihovu pohlepu, blud, gunđanje i idolopoklonstvo. 

Zatim piše: “A sve se to kao primer dogodilo njima, a zapisano je za upozorenje nama." (1. Kor. 10:11)

Božja Reč nas opominje dok je čitamo. Vidimo greške onih koji su živeli pre nas, posledice neposlušnosti i opasnosti određenih puteva. 

Pismo nam služi da nam pokaže gde su se drugi spotakli kako bismo mi mogli da izbegnemo iste zamke.

Drugo, opominjanje dolazi od drugih vernika. 

Rimljanima 15:14 kaže: “A ja sam, braćo moja, i lično za vas uveren da ste i sami puni dobrote, ispunjeni svakim znanjem, sposobni i opominjati jedan drugoga."

Ovo nije predstavljeno kao izuzetan dar za nekolicinu odabranih, već kao sposobnost koju bi svi zreli vernici trebalo da poseduju.

Dela 27 pružaju dobar primer pravilnog opominjanja. 

Pavle je prevožen u Rim brodom kada je video opasnost pred sobom. Vreme godine nije bilo pogodno za plovidbu, i Pavle je to znao. 

Obratite pažnju kako je opomenuo ljude na brodu: “Ljudi, vidim da će plovidba biti na pogibelj i veliku štetu ne samo za tovar i lađu nego i za naše živote.” (Dela 27:10)

Pavle nije upirao prstom niti vređap njihovu pamet, već je podelio informaciju koju oni možda nisu imali - blago upozorenje o opasnosti koja predstoji. 

Iako su odbacili njegovo opominjanje i pretrpeli brodolom kao posledicu, Pavlov pristup je ostao uzoran. 

Ukazao im je na buduću opasnost dok ih je tretirao sa dostojanstvom i poštovanjem.

Ispit našeg duhovne zrelosti

Naš odgovor na opominjanje otkriva mnogo o našoj duhovnoj zrelosti. 

Izreke 27:6 nam kažu: “Verne su rane što su od prijatelja, a poljupci su neprijateljevi prevarni.”

Da li bismo radije imali slušali one koji nam laskaju dok idemo ka propasti, ili one koji dovoljno mare da rizikuju našu impulsivnu reakciju govoreći nam istinu?

David je razumeo ovaj princip. U Psalmu 141:5 napisao je: “Neka me pravednik udari, to će biti ljubaznost; i neka me prekori, to će biti izvrsno ulje koje mi neće razbiti glavu…" 

David je prepoznao da ispravljanje od strane pravednika nije napad…

Sposobnost da primimo opominjanje bez,gorčine jeste simptom duhovnog rasta. 

Pismo nam pokazuje da ispravljanje mora biti postepeno.

Titu 3:10 govori o tome da se jeretiku da “prvo i drugo opomena" pre odbacivanja. 

Drugim rečima - poslušajmo blago upozorenje pre nego što preraste u nešto strože.

Kada se opominjanje zanemari, jače mere postaju neophodne - ukor, pa čak i odbacivanje. 

Daleko je bolje primiti blago opominjanje i odgovoriti na njega, nego zahtevati oštar ukor. 

“Svako je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za nauk, za ukor, za popravljanje, za upućivanje u pravednost”, ali mudra osoba reaguje u najranijoj fazi opomene - pre ukora i odbacivanja.

Temelj uzajamnog opominjanja

Sposobnost da opominjemo jedni druge počiva na temelju bratske ljubavi (Rim. 12:10).

Kada se jedni prema drugima odnose u duhu poniznosti i ljubavi, kada kategorički odbijaju

da se međusobno sude u spornim pitanjima, tada opominjanje postaje moguće.

Bez ovoga, opominjanje se izopačuje u kritiku, osudu i podelu. 

Ali izgrađeno na ovom temelju, ono postaje čin ljubavi koji jača celokupno telo Hristovo.

Posledice

Ono što se dešava nakon opominjanja otkriva da li je ono uspelo ili ne. Rimljanima 16:16 nas upućuje da “pozdravite jedni druge". 

Ako ne možemo pozdraviti brata vernika nakon što smo od njega primili opomenu, ako gorčina, ljutnja ili ponos sprečavaju zajedništvo, onda nešto nije u redu. 

Ili opomena nije data u ljubavi, ili nije primljena u poniznosti, ili jedno i drugo.

Zaključak

Niko od nas nije savladao ovu veštinu. 

Svi se borimo da damo opomenu s ljubavlju i primimo je u poniznosti. 

Rimljanima 14:19 nas poziva da “Težimo dakle za mirom i onim što je za međusobnu

izgradnju!” 

Ponekad izgrađivanje zahteva opominjanje. 

Ključ je to činiti sa istom milošću koju smo i sami primili, sećajući se da smo svi udovi istog tela.

“Verne su rane što su od prijatelja…”

Budimo budemo verni prijatelji jedni drugima.

Brajan Ros