Pobeda je na dohvat molitve

Molitva je verovatno najteža naukza poučavanje. Najčešće pogrešno shvaćena. I, ako se sme reći iskreno, jedan od najvećih promašaja u životima vernika.

Šta se obično dogodi čoveku kada poveruje u evanđelje milosti? Pre toga se molio za gomilu stvari koje je hteo da mu Bog uradi. Onda razume milost, prestane da se moli za veći deo toga, i ne zameni to ničim. Molitveni život se svede na nulu.

Problem najčešće nije lenjost. 

Problem su zablude koje molitvu učine ili nemogućom ili lažnom.

Prva zabluda: „bez prestanka" znači 24 časa dnevno

“Uvek molite u Duhu svakovrsnom molitvom i prošnjom i bdijte zbog toga sa svom ustrajnošću i prošnjom za sve svete" Efežanima 6:18

Uz to ide i “Molite bez prestanka!" (1. Solunjanima 5:17). 

Odatle je nastalo učenje da vernik treba da bude u molitvi svakog trenutka, po ceo dan.

Zvuči duhovno. Ali razmislite šta se time zapravo traži.

Da li se moliš dok voziš? Dok razgovaraš? Dok rukuješ teškom mašinom? 

Pre nekoliko idena bilja je popuralna ideja o multitasking - da se radi više stvari odjednom. To nije efikasnost. To je rasejanost. Ono što je važno radi se punom pažnjom. 

Neprestano upražnjavanje molitve pretvara molitvu upravo u ono što ne bi trebalo da bude: u pozadinsku, pasivnu, sporednu stvar umesto u nešto što je u prvom planu uma.

Ima i jednostavniji dokaz. Pavle na četiri mesta kaže da se bez prestanka moli za primaoce poslanice - Rimljanima 1:9, Efescima 1:16, Kološanima 1:9, 2. Timotiju 1:3. Rimljanima, Efežanima, Kološanima, Timoteju.

Ako bez prestanka znači svakog trenutka, kako se istovremeno bez prestanka moli za četiri različite grupe ljudi? Ne može. Ti stihovi bi jedan drugom protivrečili.

Bez prestanka ne znači svakog trenutka. 

Bez prestanka znači: nemoj odustati od prakse molitve.

Iza zablude o neprekidnoj molitvi stoji nešto dublje: telo želi učinak, telo želi metrike. 

Telo se ne zadovoljava samo kroz pijanstvo ili pohlepu. 

Ispoljava se i kroz religijski legalizam - kroz postavljanje merila koja Pismo nije postavilo.

Druga zabluda: duža molitva je duhovnija

Ova zabluda ima svoju literaturu. Knjige o velikim molitvenim ratnicima koji su se molili po dva sata dnevno, koji nisu mogli ništa da urade ako prva tri jutarnja sata nisu proveli na molitvi, koji su imali žuljeve na kolenima.

Većina ljudi to pročita, pokuša - i odustane. Time zaključuje da je njihova duhovnost nula.

Pismo o dugim molitvama govori nešto sasvim drugo.

“Čuvajte se pismoznanaca koji žele hodati u plaštevima i vole pozdrave na trgovima, pročelja u sinagogama i prva mesta na gozbama, koji proždiru kuće udovica, a pod izgovorom dugih molitava. Oni će primiti veću osudu!”" Luka 20:47

Zašto baš udovičke kuće? Zato što postoji religijski sistem koji kaže: kada ti muž umre, on ne ide pravo na nebo - a izaći će odande brže ako platiš svešteniku da se moli za njega. 

Ti stihovi su zapisani pre nego što je Rimokatolička crkva uopšte postojala, što znači da praksa nije njena - ona je starija, deo vavilonskog religijskog sistema.

Obratite pažnju kako Pismo opisuje dugu molitvu: kao predstavu. Drugim rečima - lažnu.

“Ali kad molite, ne koristite isprazna ponavljanja kao Pagani, jer oni misle da će zbog svojih mnogih reči biti uslišani." Matej 6:7

Prazna ponavljanja. “Hvala ti, Isuse. Hvala ti, Isuse. Hvala ti, Isuse." 

Ili: “Gospode, molimo te, preklinjemo te, molimo te, molimo te." 

Kao da Njemu treba privući pažnju. 

Kao da “Gospode, pomozi mi" nije dovoljno dobro ako nema više reči.

Šta Pavle radi umesto toga? On spominje. 

“Jer mi je svedok Bog, kojemu služim duhom svojim u evanđelju Sina njegova, da vas se neprekidno spominjem uvek u svojim molitvama" (Rimljanima 1:9; isto Efežanima 1:16, 1. Solunjanima 1:2, Filemonu 4). 

Koliko traje da se neko spomene? Po prirodi stvari - kratko.

Ne možeš biti duhovniji od Božje reči.

Eva je pokušala. Bog je rekao da se ne jede, A ona je dodala da se ne sme ni dotaći. 

Zvuči kao još veća pobožnost. 

Ako ga ne dotaknem, sigurno ga neću ni pojesti. 

Ali Bog je svoju reč već oblikovao savršeno. Dodavanje je ne poboljšava.

Ovako je najlakše razumeti: koliko dugo treba razgovarati o nekom pitanju? Onoliko koliko treba da se pitanje reši, i ni minut duže. 

Ako sednete da rešite nešto teško, predvidite dva sata, a rešenje nađete za petnaest minuta - zašto biste nastavili da pričate još sat i po? 

Svrha razgovora je bila rešenje. Sve preko toga je predstava.

Treća zabluda: molitva je samo utočište

Molitva ima dve strane. I napadačku i odbrambenu.

Napadačku ovako: vojnik ima zadatak da zauzme brdo. Neprijatelj je ukopan, položaj utvrđen. 

Narednik zna da bi juriš značio teške gubitke, pa poziva vazdušnu podršku. To nije kukavičluk. To je mudrost. Nema hrabrosti u tome da povedeš ljude u stradanje koje se moglo izbeći.

Pitanje je jednostavno: da li telo Hristovo ima vazdušnu nadmoć nad Sotonom? Ima. 

Mi smo više nego pobednici (Rimljanima 8:37). 

Ta nadmoć postoji - sad je treba koristiti.

Zato Pavle traži molitvu za sebe: “borite se za mene zajedno sa mnom u molitvama pred Bogom" (Rimljanima 15:30). 

Traži izbavljenje od nerazumnih i zlih ljudi (2. Solunjanima 3:1-2). 

Traži smeštaj, i to očekuje kroz vaše molitve" (Filemonu 22). 

Traži molitvu i u Filipljanima 1:19.

Kako to tačno funkcioniše? Kako moja molitva utiče na Boga koji je već sve znao? 

Iskren odgovor je: ne znam. 

Ne verujem da iko zna. 

Ali mehanika nije uslov poslušnosti. 

Sveti Duh je zapisao zapovest, i mi je vršimo iako je ne razumemo do kraja.

Ne moliš se da bi dobio duhovni blagoslov - svaki duhovni blagoslov ti je već dat u Hristu (Efežanima 1:3). 

Molitva ti ne pribavlja nešto novo. Ona ti dovodi um u red.

“Ne brinite se ni za šta, nego u svemu, molitvom i prošnjom sa zahvaljivanjem iznesite svoje molbe Bogu; i Božji će mir, koji nadilazi svaki razum, čuvati srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu." Filipljanima 4:6-7

Primetite dve stvari.

Prvo, molitva je molba, ne komanda. 

Drugo: sa zahvaljivanjem. Naš duhovni život je uglavnom kukanje zbog probušene gume.

Saberi sve ljudske muke - bankrot, bolest, razvod, nezaposlenost, porodične  i stavi na jedan tas.

Na drugi stavi ono što jesi u Hristu. 

Sadašnja nevolja se ne može porediti sa onim što nam je Bog pripremio.

A onda dolazi ono najvažnije: predaš svoj problem Bogu. 

“Bože, ovaj problem je prevelik za mene. Ne mogu ga rešiti. Evo, sada je tvoj."

Odatle se dešava jedno od dvoje. 

Ili će biti rešen - aleluja. 

Ili neće - isto, aleluja. 

Jer i ako ne bude, imam mir čoveka koji je stvar predao Bogu koji ga voli, čiji je Sin umro za njega, u kome je primljen. 

Za hiljadu godina to ionako neće imati nikakav značaj.

Molitva je ventil za pritisak. Način da se rasteretiš onoga što ne možeš i ne treba da nosiš.

Držanje pri molitvi

Pavle kaže: “Zbog toga prigibam svoja kolena pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista" (Efežanima 3:14).

Sve što čovek radi ozbiljno, radi iz odgovarajućeg položaja. 

Pre udarca loptice za golf - nameštaš telo. 

Pre penala - nameštaš telo. 

Za dizanje tereta jedan stav, za bacanje drugi.

Ovde nije reč o javnom obredu, već o stavu srca. 

Ono što u molitvi zapravo radiš jeste ponižavanje pred nebeskim Ocem koji ti je u Hristu već dao sve. 

A biblijsko držanje koje tome odgovara jeste klečanje.

Tema molitve je kod mnogih postala sistem učinka: religijska praksa puna praznog ponavljanja, dugih molitava, mnogo reči i predstave. 

To je dijametralno suprotno onome što molitva jeste - iskrena, ponizna, srdačna komunikacija sa Bogom.

Ostavimo religijske gluposti o znacima i unutrašnjim glasovima. 

Danas Bog govori nama kroz svoju Reč. A mi govorimo Njemu kroz molitvu.

Dakle, čitati Reč i time obnavljati um - i moliti se po obrascu koji je On dao.

• Molitva bez prestanka - ne 24 časa, nego bez odustajanja.

• Molitva na kolenima - u stavu poniznosti.

• Molitva za druge - kratko, spominjanje

Jednom rečju - iskrena molitva. 

Pobeda je na dohvat jedne takve molitve.