Zamka religije

"Stoga, ako ste s Hristom umrli načelima sveta, zašto se, kao da živite u svetu, podređujete uredbama: “Ne diraj, ne okusi, ne dotiči”? Sve to upotrebom propada; po zapovestima i ljudskim naucima. koji, doista, imaju izgled mudrosti u samovoljnom štovanju i poniznosti i zanemarivanju tela, ali nema nikakve časti u zadovoljavanju tela." Kološanima 2:20-23

Jedna od najvećih tragedija na ovom svetu je vernik koji se vratio u okove religije da zadovolji svoje staro grešno telo, umesto da živi u svom novom identitetu u Hristu.

Mnogi, greškom, misle da su svetovni oni koji su predani telesnim naporima.

Religija i ljudska dobrota vode čovečanstvo putem odricanja, imajući za cilj kontrolu telesnih impulsa.

To je uzaludna praksa jer je nemoguće prestati grešiti.

U Hristu, vernik je opremljen da dela tela zameni delima Duha.

Ovaj princip zamene je ključan za suštinsku prirodu Hristovog života u verniku 

“S Hristom sam razapet; ipak živim, ali ne više ja, nego Hrist živi u meni. A što sada živim u telu, živim po veri koja dolazi od Sina Božjega koji me je ljubio i dao sebe samoga za mene.” Galaćanima 2:20

Religija zaista donosi osećaj reda u živote mnogih ljudi, ali čini to po cenu stupanja na večno pokretnu traku ispunjavanja religioznih aktivnosti.

Ona stalno teži da dostigne nedostižno što, s jedne strane, zadovoljava nas zbog našeg sopstvenog truda, ali, s druge strane, ostavlja nas nezadovoljnim zbog nedostatka ikada učinjenog dovoljno.

Apostol Pavle ovo opisuje kao „osujećivanje Božje milosti" Galaćanima 2:21

Zaista, jedino zadovoljstvo koje se dobija iz religije je ono koje se stiče poređenjem. 

Oni koji su donekle uspešniji u kontrolisanju telesnih impulsa gledaju na druge, koji su manje uspešni, i osećaju se superiorno. 

Iznutra su neispunjeni i, posledično, moraju da traže spoljašnje dokaze kako bi definisali svoju vrednost i uspeh.

Ova formula samovrednovanja je osnovna za ovaj zli svet u kome živimo. 

To je mehanizam koji bezbožnici koriste u svojim nastojanjima ka samopravednosti. 

Tužno je to što i vernici često padaju nazad u isti modus operandi zbog svojih osećaja neadekvatnosti i neuspeha. 

Istina je u tome da hrišćanski hod nije onaj odricanja, već onaj potvrđivanja. 

Titu 3:8 kaže „Verodostojna je ova reč i hoću da to neprestano tvrdiš, kako bi oni koji su poverovali Bogu mogli brižljivo prednjačiti dobrim delima. To je dobro i korisno ljudima."

Titu 3:8 ne uči da su dobra dela proizvod pažljivog održavanja, već da postoje stvari koje kada se stalno utvrđuju omogućavaju verniku da prednjači dobrim delima.

Postoji velika razlika između ta dva životna koncepta.

Prvi se oslanja na našu marljivost da izvršavamo, dok je drugi rezultat potvrđivanja biblijske istine.

Prvih sedam stihova u Titu 3 govore o tome šta to treba stalno utvrđivati.

Titu 3:2-3 naglašava potrebu da se setimo ko smo bili pre našeg obraćenja.

Titu 3:4-7 govori o Božjoj dobroti i ljubavi prema nama, našoj nesposobnosti da se spasemo, i našem opravdanju milošću po veri.

Utvrđujući ove istine, Hrist počinje da živi u nama, a ne mi našim naporima.

Pavle je rekao Solunjanima: "Zbog toga i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka, jer kad ste primili reč Božju, koju ste čuli od nas, primili ste je ne kao reč ljudsku, nego kao ono što uistinu jeste, reč Božju, koja i učinkovito deluje u vama koji vjerujete." 1 Solunjanima 2:13

Dakle, Božja reč deluje u verniku na moćan način. Toliko da je njena korist za nas da smo "savršeni" i "potpuno opremljeni za svako dobro delo" 2 Timoteju 3:16-17

Religija ne može zameniti moć Reči Božje u životu vernika. Religija je put ka duhovnoj smrti, ali potvrđivanje Božje milosti je Hrist u nama, nada slave.

Nikada ne možemo zadovoljiti svoje telo bilo kakvom količinom uzdržavanja.

Bez obzira na to koliko smo revni u religijskim aktivnostima, ona će uvek zahtevati više napora.

S druge strane, Božja milost је dovoljna.

Ona nam daje snagu da umremo grehu i da živimo Bogu.

Vernik koji živi u ovom sadašnjem zlom svetu treba da shvati da samo u ljudskoj slabosti nalazimo snagu milosti.

Zabluda religije se zasniva na ljudskoj sposobnosti i vodi samo ka frustraciji.

"A on mi je rekao: “Dovoljna ti je moja milost, jer se moja snaga usavršava u slabosti.” Radije ću se dakle hvaliti svojim slabostima da bi snaga Hristova mogla počivati na meni." 2 Korinćanima 12:9