O patnjama

Niko ne voli da pati.

Nije prijatno.

Svi težimo tome da nam bude ugodno.

Ali moramo shvatiti da je patnja jedini način za duhovno sazrevanje.

I moramo shvatiti da je ovo timski rad. Sa Hristom kao glavom, čitavo telo Hristovo pati - a sam Hrist najviše.

Dakle, nismo sami u ovome (iako uglavnom baš tako izgleda). Tu stupa na scenu snaga vere.

Mi smo zapravo trenutno u "duhovnoj Nojevoj barci".

Telom u ovome svetu, a ne pripadamo njemu.

Zato mu se i ne trebamo prilagođavati.

Dakle, svi patimo - neko više, neko manje.

Ako mislimo da su naše patnje velike - samo pročitajmo 2. Korinćanima 11:23-28.

I pritom, ono što ne smemo zaboraviti jeste da su ove patnje privremene - čeka nas život u večnosti bez imalo patnje.

S druge strane, za nespašene je sudbina da im nema kraja patnji. 

Pate u ovom životu - kao prirodna posledica života u svetu oskrnavljenom grehom. 

A što je mnogo gore od toga, patiće u večnosti - ako ne poveruju u evanđelje svoga spasenja.

Zato je mudro naučiti da zaista uživamo u patnjama - jer se baš tad Hrist veliča u nama. 

A jedini način da to naučimo je da ne bežimo od njih kad nam se zadese, već da ih proživljavamo s Hristom u nama. Tako se duhovno raste - primenom Reči Božje u svakodnevnom životu.

"Stoga uživam u slabostima, u pogrdama, u potrebama, u progonstvima, u teskobama radi Hrista. Jer kada sam slab, onda sam jak." 2. Korinćanima 12:10