Džon Mekartur i teret lažnog evanđelja

Džon Mekartur bio je poznati američki protestantski propovednik, jedan od najuticajnijih u okviru konzervativnog evanđeoskog i kalvinističkog hrišćanstva. 

Njegove propovedi uticale su na mnoge ljude širom sveta. 

Tekst koji sledi predstavlja lično svedočanstvo jednog vernika koji je dugo sledio Mekarturovo učenje i kalvinistički pristup, ali je kasnije došao do spoznaje evanđelja milosti.

Poenta čitavog teksta jeste opasnost religije, koja god da je - kalvinizam, adventizam, judaizam, islam, katolicizam, islam, itd.

Evo ispovesti:

U ranim dvadesetim, kao tek obraćen hrišćanin, gutao sam propovedi Džona Mekartura. Nisam mogao da se zasitim. Njegova ozbiljnost prema Bibliji, jasna i stroga retorika i nepokolebljiv ton delovali su kao upravo ono što mi je trebalo. 

Neprestano sam slušao njegove poruke, opsesivno čitao njegove knjige i oblikovao svoju veru prema onome što je on najviše naglašavao: doktrinarnu preciznost, moralnu strogoću i visoka očekivanja od hrišćanskog života.

Ali kada se osvrnem unazad, shvatam da se tada nešto dogodilo – nešto što nisam odmah prepoznao. Postao sam duboko kritična osoba. 

Ne samo prema drugima, već i prema samome sebi. 

Što sam više slušao, to sam više upijao ideju da se pravi hrišćani poznaju po tome koliko slušaju, koliko postaju sveti i koliko se njihov život podudara sa njihovim ispovedanjem. 

A što sam više jurio za tim standardom, to sam postajao samopravedniji, ubeđen da to zaista i uspevam.

Mekarturovo učenje naučilo me je da u sebi tražim dokaz da pripadam Hristu. „Znaćeš da si zaista spasen,“ govorio je na razne načine, „ako se to vidi u tvom životu.“ 

Takva teologija ne čini ljude samo ozbiljnima – ona ih čini samopravednima. Bar je tako bilo sa mnom.

I to nije bila teorija – ja sam to živeo, propovedao i prenosio drugima. 

Njegovo čitanje i tumačenje Pisma – naročito u knjizi Evangelje po Isusu – podsticalo je vernika da se neprestano ispituje. Ali kada neko postane dovoljno iskren prema sebi, ubrzo shvati da je slabiji i slepiji nego što je ranije priznavao. 

Takav čovek se tada guši u sramoti i neuspehu. A ako u sebi traži utehu, ne nalazi mir – već očaj. 

Jer kada grešnik pogleda dovoljno duboko u sebe, on vidi greh: sebičnost, ponos, pomešene motive, ogorčenost, nemilosrdnost. 

To se može prikriti ili kontrolisati, ali greh ostaje tu. 

Ako spasenje zavisi od toga da dokažemo da je konačno sve u redu s nama, svi smo izgubljeni.

Ono što sam tada smatrao biblijskom vernošću, kasnije sam prepoznao kao oblik teološkog moralizma koji mi je naneo više štete nego koristi. Verovao sam da je evanđelje standard koji moram da dostignem, umesto dobra vest da je Isus živeo, umro i vaskrsao da bi mi obezbedio ono što sam sam nikada ne bih mogao. 

Hrišćanski život postao je nastup – iscrpljujući, samokritičan i bez radosti, pokušaj da svojim ponašanjem potvrdim sopstveno obraćenje.

Ne sumnjam u Mekarturovu iskrenost. Verujem da je zaista voleo Bibliju i želeo da ljudi upoznaju Boga. Ali verzija hrišćanstva koju je promovisao često je poistovećivala sigurnost spasenja sa postignućem. 

Rezultat je bila duhovna nesigurnost prerušena u svetost. A za nas koji padamo – a to smo svi – to je bio recept za beznađe.

Kada mi se život raspao i kada sam se suočio sa sopstvenim padom, poruka koja mi je nekada izgledala tako snažna i sigurna, nije mi pružila utehu. Samo mi je govorila: „Ispitaj sebe.“ 

A sve što sam video bilo je krivica, sram i žaljenje. 

Ali baš tamo, na dnu, evanđelje milosti je konačno probilo zid – ne kao izazov da budem bolji, već kao reč odmora za iscrpljene. Ne kao zahtev, već kao izjava: „Svršeno je.“

Milost nas ne okreće unutra – ona nas okreće ka Hristu. 

Ona ne meri našu veru po kvalitetu naših dela, već po dovoljnosti Isusovog dela za nas. 

Ona nas uverava ne time koliko smo se mi promenili, već time koliko je On dao.

Ono što nam je najpotrebnije nije postepeno poboljšanje, već beskrajni prenos Hristove pravednosti. 

„Budite savršeni,“ rekao je Isus. To je standard. 

A samo je Jedan ispunio taj zahtev. 

Evanđelje nam ne kaže da se popnemo do te lestvice – ono kaže da je Isus stao na naše mesto i dao nam svoju savršenost kao poklon. 

To nije unapređenje. To je opravdanje. I to menja sve.

Sada, kada je Džon Mekartur preminuo, mnogi će razmišljati o njegovom nasleđu. I s pravom – njegov uticaj oblikovao je čitavu generaciju. 

Ali verujem da moramo iskreno priznati i teret koji je njegovo učenje, često nesvesno, stavljalo na grešnike. 

Evanđelje koje od krivih traži dokaz nije dobra vest. 

Evanđelje koje umorne okreće unutra nikada ih neće osloboditi.

Ako si i ti živeo pod tom porukom, želim da ti kažem: podigni pogled. Ne gledaj u sebe.

Gledaj ka Onome koji je došao ne zbog pravednih, već zbog grešnika. 

Evanđelje nije poziv da meriš svoj plod. 

To je reč spasenja za one koji ploda nemaju.

Samo Isus spasava.

I samo Isus daje odmor umornima i opterećenima.