Razumevanje suštine milosti

„Milost vam i mir od Boga, našega Oca, i Gospoda Isusa Hrista!" 2. Korinćanima 1:2

Kakva izjava od Boga koju je zapisao apostol Pavle! 

Ipak, tužno je što mnogi vernici nisu svesni činjenice da živimo u vremenu koje je Bog odredio kao ono u kome On deli samo milost. 

S druge strane, mnogi propovedaju Božju milost, a zapravo ne shvataju njen obim i prirodu. 

Oni vide milost samo kao nezasluženu milost u spasenju, ali ne uspevaju da prepoznaju da je milost zapravo životna snaga koja se proteže sve do okolnosti svakodnevnog života. 

Po mišljenju mnogih, primamo spasenje kao dar od Boga nezavisno od bilo kakvih naših dela, ali od te tačke nadalje svi mi moramo zaraditi Božje odobravanje kroz zaslužnu službu. 

Ovaj iskrivljen pogled sugeriše da iako ne možemo zaraditi Božje prihvatanje pre obraćenja, možemo to učiniti posle.

„Milost vam i mir od Boga, našega Oca, i od Gospoda Isusa Hrista! Blagoslovljen Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svim duhovnim blagoslovima u nebeskim prostorima u Hristu. Budući da nas je u njemu izabrao prije utemeljenja sveta, da budemo sveti i bez krivice pred njim u ljubavi, jer nas je sebi predodredio za posinjenje po Isusu Hristu, po dobronamernosti svoje volje, na hvalu slave njegove milosti, kojom nas je prihvatio u ljubljenomu, u kome imamo otkupljenje njegovom krvlju, oproštenje greha, prema bogatstvu njegove milosti." Efežanima 1:2-7

Suština je sledeća: naš status prihvaćenosti od strane Boga je poziciono pitanje, a ne praktično. 

Bog prihvata i izabrao je svakog vernika na osnovu našeg položaja u Njegovom Sinu, Gospodu Isusu Hristu, i ovo prihvatanje nije uslovljeno našom sposobnošću ni na koji način. 

„Milost vam i mir od Boga Oca, i od Gospoda našega Isusa Hrista, koji je samog sebe predao za naše grehe da nas izbavi od sadašnjeg zlog sveta, po volji Boga i Oca našega!" Galaćanima 1:3-4

Osnovni princip milosti je da je ona deo obećanja od Boga koje nas izbavlja od ovog sadašnjeg zlog sveta. 

Ovo je korak više od izbavljenja od kazne greha i bavi se problemom uticaja ovog zlog sveta nad vernikom. 

Bog je osposobio svakog vernika da postoji i, da, čak da napreduje u grešnom okruženju našeg vremena. 

Za vernika je moguće da trpi zle okolnosti u ovom životu znajući da ove situacije nisu odraz Božjeg stava prema nama već samo prirodno stanje stvari u ovom svetu.

"Stoga, braćo, stojte čvrsto i držite se predanja kojima ste poučeni, bilo rečju, bilo našom poslanicom. A sam Gospod naš, Isus Hrist, i Bog to jest Otac naš, koji nas je ljubio i po milosti nam dao vječnu utehu i dobru nadu, neka uteši vaša srca i učvrsti vas u svakoj dobroj reči i djelu." 2. Solunjanima 2:15-17

Dok smo bili izgubljeni, nismo imali izbora nego da hodamo po toku ovoga sveta. 

Naš život je bio prožet neposlušnošću i upravljan planom Sotone (Efežanima 2:1-2). 

Ali, naš Spasitelj je sve to promenio! Kada smo poverovali u evanđelje milosti, postali smo nova stvorenja u Hristu što nas je dovelo u novi odnos sa samim Bogom, a takođe, posledično, i sa svetom u kome živimo. 

Pavle se bavi ovim kasnije u Efežanima 2 kada navodi: “Jer milošću ste spašeni, po veri, i to nije od vas, to je Božji dar! Ne po delima, da se neko ne bi hvalio. Jer njegovo smo vešto delo, stvoreni u Hristu Isusu za dobra dela, koja je Bog unapred pripremio da u njima hodimo." Efežanima 2:8-10

Ne samo da smo izbavljeni od kazne greha, već smo kroz milost Božjeg dela postali nova stvorenja, izbavljeni od uticaja ovog zlog sveta i postali svedočanstva bogatstva Njegove milosti.

"Stoga, ako ste s Hristom umrli načelima svijeta, zašto se, kao da živite u svetu, podređujete uredbama: “Ne diraj, ne okusi, ne dotiči”? Sve to upotrebom propada; po zapovestima i ljudskim naucima. koji, doista, imaju izgled mudrosti u samovoljnom štovanju i poniznosti i zanemarivanju tela, ali nema nikakve časti u zadovoljavanju tela." Kološanima 2:20-23

Jedna od najvećih tragedija u ovom svetu je vernik koji se vratio u okove religije da zadovolji svoje staro grešno telo umesto da živi u našem novom identitetu u Hristu.

Mnogi misle da su svetovni oni koji se prepuštaju telesnim težnjama, ali ne uspevaju da shvate da najveći napori da se udovolji telu leže u oblasti religije i ljudskog dobra.

Religija i ljudsko dobro vode čovečanstvo putem poricanja, imajući kao cilj kontrolu impulsa tela. To je uzaludna vežba jer je nemoguće prestati da grešimo. 

S druge strane, U Hristu je vernik opremljen da zameni dela tela delima pravednosti. Ovaj princip zamene je osnovni za suštinsku prirodu života Hrista u verniku (Galaćanima 2:20-21).

Religija zaista donosi osećaj reda u živote mnogih ljudi, ali to čini po cenu stajanja na traku

za trčanje koja se stalno kreće u vidu religijske aktivnosti. 

Ona neprestano nastoji da postigne nepostižno što, s jedne strane, zadovoljava nas zbog našeg sopstvenog truda ali, s druge strane, ostavlja nas nezadovoljnim zbog našeg nedostatka ikada dovoljno učinjenog. 

Apostol Pavle ovo opisuje kao osujećivanje Božje blagodati.

Jedino zadovoljstvo koje se izvodi iz religije je ono koje se dobija poređenjem. Oni koji su donekle uspešniji u kontrolisanju impulsa tela gledaju druge, koji su manje uspešni, i osećaju se superiornima. Iznutra su neispunjeni i, posledično, moraju da gledaju ka spoljašnjim dokazima da definišu svoju vrednost i uspeh.

Ova formula samovrednovanja je ona koja je osnovna za ovaj zli svet u kome živimo. To je mehanizam koji bezbožni koriste u svojim naporima ka samopravednosti. Tužno je što sveci često zapadaju nazad u isti program zbog svojih osećaja neadekvatnosti i neuspeha. Istina je da hrišćanski hod nije hod poricanja, već potvrđivanja. 

Titu 3:8 kaže: „Verna je ova reč, i hoću da ovo tvrdo pokazuješ, da koji su Bogu verovali nastoje biti prvi u delima dobrim. Ovo je dobro i korisno ljudima." 

Titu 3:8 ne uči da su dobra dela proizvod pažljivog održavanja, već da postoje stvari koje kada se stalno potvrđuju omogućavaju verniku da održava dobra dela. Velika je razlika između ovo dvoje.

Jedno se oslanja na našu marljivost u izvršavanju, dok je drugo rezultat potvrđivanja biblijske istine. 

Prvih sedam stihova u Titu 3 govore o tome šta to treba stalno utvrđivati. 

Titu 3:2-3 naglašava potrebu da se setimo ko smo bili pre našeg obraćenja. 

Titu 3:4-7 govori o Božjoj dobroti i ljubavi prema nama, našoj nesposobnosti da se spasemo, i našem opravdanju milošću po veri.

Utvrđujući ove istine, Hrist počinje da živi u nama, a ne mi našim naporima.

Pavle je rekao Solunjanima: "Zbog toga i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka, jer kad ste primili reč Božju, koju ste čuli od nas, primili ste je ne kao reč ljudsku, nego kao ono što

uistinu jeste, reč Božju, koja i učinkovito deluje u vama koji vjerujete." 1 Solunjanima 2:13

Dakle, Božja reč deluje u verniku na moćan način. Toliko da je njena korist za nas da smo "savršeni" i "potpuno opremljeni za svako dobro delo" 2 Timoteju 3:16-17

Religija ne može zameniti moć Reči Božje u životu vernika. 

Religija je put ka duhovnoj smrti, ali potvrđivanje Božje milosti je Hrist u nama, nada slave.

Nikada ne možemo zadovoljiti svoje telo bilo kakvom količinom uzdržavanja. 

Bez obzira na to koliko smo revni u religijskim aktivnostima, ona će uvek zahtevati više napora. 

S druge strane, Božja milost је dovoljna. 

Ona nam daje snagu da umremo grehu i da živimo Bogu. 

Vernik koji živi u ovom sadašnjem zlom svetu treba da shvati da samo u ljudskoj slabosti nalazimo snagu milosti. 

Zabluda religije se zasniva na ljudskoj sposobnosti i vodi samo ka frustraciji.

"A on mi je rekao: “Dovoljna ti je moja milost, jer se moja snaga usavršava u slabosti.” Radije ću se dakle hvaliti svojim slabostima da bi snaga Hristova mogla počivati na meni." 2 Korinćanima 12:9